Izašle mi na naslovnicu fotografije sa vjenčanja bivše mi prijateljice. Toliko je ljubavi na njima, da sam je dovde osjetila. A ona je bila prelijepa. Drago mi je da je sretna. Umalo se ne javih da joj čestitam, ali se sjetih da ne pričam sa njom. Čuj ne pričam. Kao da smo djeca. Inače, ne postoji osoba osim nje sa kojom se ne komuniciram, ono bar da je pozdravim pri susretu, dobro osim mog prof.filozofije, ali on je već druga priča.

Uglavnom me ljudi ono volU, bar one što ja volim . Ali ima i tih što me kao ne vole, a ti su mi samo simpatični. Tokom tog mog nekog rada često su mi znali praviti neke smicalice. Pošto su se trudili da to bude na nekom većem nivou uglavnom nekako na drugoj strani bude neka razumna osoba pa ih još prizove pameti ili mi priđe nepoznat čovjek i ispriča šta mi se sprema. I tako par godina, isti glumci sa sve većom postavom.Ponekad kad preĆeraju, iskupim ih da popričamo. Prije predstave ta glavna što uvijek zakuhavala, a rek’o bi kruha se ne zna najesti, priđe sva uhuđena nasamo da me upita jesam li ljuta na nju i pričam li dalje sa njom. Reko’ nikad sebi ne bih dozvolila da ne pričam sa osobom kojom radim, ali privatno ne očekuj da ćemo ikad popiti kafu. Fino im na početku drame kažem da dzaba dižu hučku i da mi se trebaju izvinuti za priređenu emotivnu bol i da mi mogu samo čestitati i zahvaliti. I sve to oni baš tako redom naprave, a onda se neutralna prisutna publika smije i ibreti. Ja budem samo umorna.Džaba sam im govorila da se ne trebamo voljeti, jer možda ne volim ni ja njih, ali im to ne pokazujem i da se moramo poštovati. Na tom testu je pala ona da nije važno šta ti pričaju iza leđa,već da je bitno kad se ti okreneš da ućute. Uglavnom to što su ovi pokušavali godinama je na neki način uspjelo toj mojoj desetegodišnjoj prijateljici kad se odlučila umiješat. Ma i ta prijateljstva što nastaju iz dugogodišnjeg poznanstva nisu prava. Prihvatiš i zavoliš nekog kakav jest,a ako je on klimav karakter, na kraju te zaboli kad takva osoba pomjeri granice svoje gluposti i bezobrazluka. Čim sam došla kući obrisala sam je sa facebooka,jer to njoj kao nešto znači a meni bio ćeif. Onda su uslijedili pozivi na mob.i srceparajuće poruke na fb i mail. Odgovorila sam joj na samo jedan poziv, nakon par dana, malo kao saslušala i rekla ajd da se ne lažemo više, samo ti ostaj 2 metra od mene i dodam još da se nadam da joj ti politički poeni isplatiti cijenu. U početku fakat ona mene izbjegavala, baš nekako sagne glavu svaki put.Nakon dvije godine sad kad se sretnemo izbjegavam ja nju jer poznavajući sebe kad bi mi se susreo pogled sa njenim ne bih izdržala da joj se ne nasmijem,kao da se ništa nije desilo. Srećom, ne živimo u istoj državi. Najviše zahvaljujući njoj i takvim slični njoj.