Pa ja više ne znam šta je meni. Ako ko zna kakav lijek, nek kaze sad ili zauvijek suti. Počela me mučiti ova nesanica,evo već sad ce haman 20 dana. Prvo me negdje oko pola 12 uhvati prvi val umora i pospanosti i taman dok operem zube i uskocim u pidzamu, ako vec nisam vec sam se razbudila, drugi oko 1 i tad pokusam zaspati, dzaba ne ide, pa se mucim, mucim i  konacno prenem negdje ‘vako pred 3  ama cijelo tijelo mi se isključilo, tačno boli ova iscrpljenost al dzaba, sve tako do ujutro i negdje do 5, pola 6 i onda zaspem..ajd to je nekako išlo dok nisam dobila novi posao, što znači da  mi sutra uredno raniti, biti fina, raspolozena, nasmijana, ljubazna i pričljiva..a ja kad nenaspavana odem na posao pozelim da sam nevidljiva da mi niko ne mora reci dobro jutro, kamo li šta više..al haj, bar cu ispričati jednu priču sebi možda me to uspava..

Priča o pilećoj salati, autobusu i hitnoj u Visokom.

Et haman sam sve rekla u naslovu. A ‘vako ide dosadni dio. Odem ti ja na neki seminar u Sarajevo i ono klasika ne da mi se odmah vraćati ja ostanem dan duze pa cu kod prijatelja nociti u stanu. U Sarajevu baš bilo fino, vrijeme prekrasno, k’o kad je naljepše svakom studentu,u sezoni ispita.. Ma završila sam ja to svoje bila, već gledala ovog prijatelja kako on se muči imao ispite, a meni onda još nešto ljepše što sam rahat od toga..Imala sam tu noc dogovor sa jednim momkom pa smo se nas dvoje malo druzili, bom kako se danas mladi druze, uz kafu i razgovor. Sutradan se  nasla sa ovim ostalim dragim ljudima što su studirali tu i navečer prije busa izađem sa ovim prijateljem i njegovom djevojkom, hodaj, kafica tu, kafica tamo i završimo na kraju u BBI na pilećoj salati. I danas se pitam šta mi je bilo da naručim sebi tu salatu, kad ja komotno i navečer jedem k’o neko za glavni obrok u sred dana, al haj što sam se ja to pitala već i drugi što me poznaju u cijeloj mojoj prici zapnu za taj dio. Mi tako priča po priču i zamalo ja zakasnih na autobus i ajd bom zuri na vrat na nos. Srecom, uvijek imam neke veze sa vozačima, pa me je i ova linija malo pričekala..Al dodjem ti ja tamo, kad ono k’o da je cijelo jedno selo krenulo van Sarajeva..Nekako ja budem sretna i sa mjestom, puno ih je i stojalo, a ostali ce sa nekim busom što vozi do Zagreba pa ce presjedati..I negdje mi pred Visoko, kad se ja počela čudno osjećati, mislim možda sam umislila  da mi jezik otiče, opet kontam može biti samo alergijska reakcija. Znam nešto o tom, mati mi alergična na prašinu i sve lijekove..Ali ja sam sva na ćaću, pa tako da nisam pokupila njenih te njene alergije,za razliku od jedne sestre. Vidim ja kako odmičemo meni sve gore, a poslije Visokog ide čistina hoće li mi šta biti pa kud će hudi ljudi sa mnom. Skupim ja hrabrosti i upitam cure do sebe mogu li joj se narugati. Razumna neka bila, kaže slobodno, kad ona odmah zove jarana sa medicine. Veli to je alergija. Sjetim se ja nazvati prijatelja da ga upitam je li njemu šta bilo, jer kako god samo moze biti da je nesto u salati nepoznato bilo. Oni oboje jeli isto i vele da su dobro. Počela ja polako gubiti vazduh, taman ide stajanje u Visokom, odem ja vozača i velim tako šta je bilo. Ljudi ni dvi ni tri nazvaše hitnu, kad smo stali u Visokom mene već čekaju kola govore gdje pacijent, a ja ko prava stojim reko’ evo mene .Bogami bilo me malo sramota i malo nezgodno što dođoše ti ljudi i kola a ja hvala Bogu dobro, osim toga.  Al’ haj nema druge, već ici sa njima. Kažu da moram ostati, reko’ nemam ja nikoga u Visokom, kako cu sutra kuci, a i valja ujutro na posao…Kazu meni vozači sačekaj malo, ode on do busa i vrati se kaze ajd mi cemo sa tobom, pa ćemo te sačekati. I tako autobus pun ko šibica svi pred hitnu. U hitnoj guzva, ima čak neki ozljedjenih krvave ruke, al mene uzimaju preko reda, malo ispituju, jedan vozač uz mene k’o da mi je neko od familije, doktor i sestrice se čude kako se čovjek brine za mene, baš neka ljudina .  Nudi on i pare, reko’ hvala imam.  Platim tu 25 KM usluge i onda na sto, udariše mi neke dvije injekcije u debelo meso i zadržali me mislim negdje oko pola sata da sačekaju reakciju..I otpuste oni mene vele da cu biti dobro i kaze vozaču  samo joj ne dajte da zaspe. Vratimo se mi u bus, svi ćute, neki odspavali. Stavili oni mene u prvo sjedalo gdje vozaci sjede, otvorili prozor, a ja kao da sam drogirana, e šta bih sad dala da mi dodje onako snazan san. Ma ne mogu vam opisati, nikad u zivotu nisam osjećala veću potrebu da zaspem, kako i ne bi kad bi one injekcije slona uspavale koliko to jako bilo. Al’ nema od toga ništa, ne da vozač oka sklopiti, sve on ispituje, izvaljuje šale, ne da zaspati, ja zatvorim oči on me prodrma ko kakav policajac. Oni napravili pravo finu šegu, ja ko zvijezda večeri. Kaže drugi vozač, da eto koliko godina vozi još mu se nikad nije desilo da ama baš nijedan putnik nije nepozalio. Kaze samo da je jedna osoba rekla da ne bi čekala mi bi morali krenuti, a ‘vako kaže još smo stajali na zabranjenom mjestu za parkiranjem autobusa. I tako šega sve do Vakufa, izađu oni na pauzu, a ja se prebacim nekako u prvi sic. Joj miline kad sam zatvorila oči, iste sekunde zaspala. U Bihaću me dočekala sestra kaže što je linija kasnila sat vremena, ja joj rekla ona se smije kaže ti i tvoje posjete hitnim. Vidim na mobitelu prijatelj zvao više puta, samo mu napišem da sam preživjela i zahvalim na brzi.

Mislim se u sebi koliko sam sretna što sam uvijek okruzena dobrim ljudima. Preplavi me osjećaj zahvalnosti Bogu na milosti i  utonuh u još jedan san do kuće.