Jeste li kad čuli za psa zeljova. E pa ja nisam do srednje. Moja ti je nene imala tad naviku reći bratu “gdje si se nadigo samo hodati ko kakvo kasapsko pašče”  ili “isti si onaj pas zeljov”  i meni se tad nešto dojmio taj izraz i jedva sam čekala priliku da ga upotrijebim negdje. I tako vozimo se mi autobusom u Tursku na ekskurziju i meni bi u putu malo podosadno a još dvije cure iza mene mi počele ići na živce svojom pričom. Mislim ta jedna nije bilo živa roba a da mu nije išla na živce. Koliko je to dizalo nos u nebesa, tačno bi insan pomislio da će ostati ‘nako ukočena i zakrivljena. Šteta cura bila pametna, đak generacije u gimnaziji, sve petice ali osjećao se malo nedostatak te emotivne inteligencije.  Nisam ja nju nikad plaho doživljavala dok nije sjela tu iza mene.  Krenulo to sa nekom glupom pričom kako su one viša klasa, prije nekoliko sedmica to sebe samoprozvalo elitom i kad god dođe u naš razred kod te druge što sjedi sa njom, krenu one tako. Inače, te podjele na seosku i gradsku djecu se posebno kod nas osjecaju, ko kad ljudi nemaju pametnija posla. Nije sad da to meni nešto posebno smeta, više mi zasmeta kad se ljudi stide svog porijekla.  Ti su kompleksaši gori i opasniji od ovih prvih što su rođeni u centru pa misle da su zbog toga nadljudi. Pravo da vam kažem više je meni bilo podosadno i ja šta ću okrenem se ovim dvijema i reko’ mogu li vam ispričati jednu priču  i vjerujte mi da se tačno ne sjećam šta sam im sve napričala, sjećam se da sam spominjala neku borbu elite i zeljova i da su elitisti bili negativci a zeljovi pozitiva. Uglavnom, nakon te priče one su se počele zvati zeljovima. I to kad mene ugleda satra se  mašući i viče heeeej, mi smo zeljovi a osmijeh im od uha do uha.