Tokom života svako bar ponekad ima svog heroja.  Neko zadrži istog cijelog života.  Ja sam nekako svoje mijenjala sa godinama i  ulogama.  Prvo  je to nekad za mene bio Batman, zatim američki nindža, ali samo sa uniformom . 🙂 Jedno vrijeme, baš kad mi je bio najpotrebniji sam zaboravila na njih, da bih neposredno zahvaljujući mojoj nenuški jednog pronašla u sebi.  To je toliko posebna žena da za nju važi deviza ” Ko je preživi, pričaće se..”

Kažem ja njoj kako mi često vele da  sam ista ona, a ona meni : “Kamo sreće da si ti k’o ja, nemaš ti moje dlake. ”

Nas dvije smo vazde bile što kažu čep u čep. Ne zna se ko koga tu više nije mogao sažvakati.  Ostatak familije bi na to rekao samo “udario junak na junaka”. Jedne prilike, dok sam još bila u srednjoj, znajući da se svaki dan vraćam u 14 sati iz škole maksuz me dočekala na prozoru svoje kuće da kaže kako me je sanjala da sam umrla, da je plakala i da nije ni znala da bi me joj tol’ko bilo žao.

Slušajući i gledajući kako je život ponekad teško okrutan prema njoj, počela sam razumijevati kako je ona uspjevala sve to stojećki podnijeti, tek kad sam samu sebe uhvatila da je luksuz imati nježno srce i da nemaju svi tu privilegiju izbora. Što je život više čeličio, to je ona teže pokazivala emocije, pa me je dugo godina svaki put kad bi je krenula zagrliti odgurnula,a ako bi bila uporna i rekla da je volim, ona bi se još više razdražila i galameći ponavljala istu rečenicu”nemoj meni tog munafikluka, unesi ti meni drva ili uradi nešto”. Nisam shvatala što to znači jer je uvijek imala punu kofu drva i sve čisto. Sad znam, jer i sama ne vjerujem lijepim riječima i tražim od ljudi”naramak drva”.

Ioako sam svjesna da nisam njeno omiljeno unče, tješi me činjenica  da je  prvi put  u svojih  84 godina života izgovorila naglas da nekog voli.  I tako na moj xyz put “nene ja te volim” uzvratila pravi odgovor. Iako nespretno i sa drhtajem u glasu to mi je jedno od najljepših izgovorenih “volim i ja tebe”.

Zato sam posebno sretna što se ovog godišnjeg najviše družim svojom nenuškom. Vazda ona namisli nekog puta i posla.  Kad odemo zajedno na ručak u restoran, napravimo selfie za tetku u Švici. Nene stavi svoje sunčane naočale kaže de sad jednu ‘vako, nek imaš za uspomenu kad umrem. Velim joj nene nemoj tako, trebaš dočekati da upoznaš i četvrtog zeta..Na što ona teško izgovori:”Ah, sine moj nije da ne bih voljela, al vakat je..”

Nadam se da ću još dugo na viberu slušati njenu standardnu kako čaršija plače za mnom.